ГОСПОЈИНСКО ПЕСНИЧКО И СЛИКАРСКО ОКУПЉАЊЕ НА КОСОВУ Још скупља српска реч Дошли су из свих српских земаља, двадесет пети пут. Безусловно, на позив који није одбијен ни у августу 1999. Међународна културна манифестација „Соколица” и овога пута имала је своју ликовну колонију и песничке сусрете. Програми су се одвијали у Звечану, Митровици, Бањској, Соколици, Грабовцу. „Дошао сам да покажем колико је Косово важно, колико за Косово ништа не сме да нам буде тешко”, рекао је у Бањској Матија Бећковић, овогодишњи добитник соколичког „Песничког успенија”. „Дочекаћемо ми слободу Косова, јер оно ипак, на крају крајева, зависи од нас. Ако буде нас, биће и Косова”
Пред собом видиш храм, сјаји. Златан, неболепан, једнобродан, са куполом над наосом и два моћна звоника на западном прочељу. Краљевско приношење Богу. Бањска, Милутинова гробна црква, круна свих његових задужбина. Около су зидине са кулама и капијом на каквој се смео чекати владар. Чује се пој хора и копите по камену, звецкање оклопа и ланаца.
То златно доба никада у нама не може проћи. Свеједно да ли је тајновито сећање, археофутуризам или реконструкција коју је као видео-анимацију начинио Игор Бјелић. Чим затвориш очи и ослушнеш, оно је ту.
У поређењу са нашим претходним боравком, Бањска је значајно обновљена и унапређена. И унутрашњост храма, и конаци, и оградни зид, капија, део ископаних и конзервираних старих грађевина по ободу порте. (Ех, када бисмо је збиља преподигли онакву каква је била пре ништитељства!) У самом храму, уз јужни зид наоса, на месту где је првобитно био погребен – пре тачно седам стотина година, у октобру 1321 – поново је ћивот светог краља Милутина. Чека да се споји са моштима које ту припадају. У „малену Бањску”, место епског Бановић Страхиње, место које је за своје предвечно коначиште изабрао један од кључних владара српског средњовековља, сада нас доводи Песничко успеније у оквиру Међународне културне манифестације „Соколица 2021”.
– Овога пута окупљање је у знаку два јубилеја: 25 година саме манифестације и 30 година од оснивања општине Звечан – каже за Националну ревију „Србија” Јелена Никић, председник Културно-уметничког друштва „Звечан”, које је већ четврт века организатор ове манифестације. – На подстрек истакнутих српских стваралаца и културних посленика са Косова и Метохије, предвођених новинаром Чаславом Милисављевићем (првим председником Организационог одбора), ликовним уметником Браниславом Илићем и песником Миланом Михајловићем, 24. августа 1997. одржана је прва Међународна културна манифестација „Соколица”. Од почетка она, седмодневна, има у свом окриљу ликовну колонију и песничке сусрете. Подржавају је држава Србија, општина Звечан, културне и уметничке организације... Учеснике прве ликовне колоније предводио је Милић од Мачве. Књижевни сусрети почели су као „Песнички маратон” (са чак 67 учесника), касније постали „Госпојински сусрет песника”, јер су увек одржавани уочи или на сам празник Успенија Пресвете Богородице (Велику Госпојину), 28. августа. Убрзо су установљена песничка признања, међу којима је најзначајније „Песничко успеније”. Од пре неколико година додељује се и престижно сликарско признање „Повеља Светог Луке”. Ако погледате списак добитника „Песничког успенија”, од Моме Димића (2000) до Матије Бећковића (2021), биће вам јасан и значај наше манифестације на српској културној мапи. Од 2001. до 2012. додељивана је и „Повеља за песничку беседу”, а од 2003. до 2017. „Песничка повеља”за нарочит допринос обједињавању свесрпског културног простора.
Манифестација „Соколица” има нарочит значај за Србе у окупираној јужној српској покрајини. Њени програми одвијају се у северном делу Митровице, у Звечану, Соколици, Бањској, Грабовцу... Осим културне и уметничке вредности, велико су охрабрење и окрепљење, знак заједништва, самосвести и подршке. Долазили су учесници из свих српских и многих других земаља.
ПАМТЕ СЕ ТА ИМЕНА
– На овогодишњој ликовној колонији имали смо засигурно најјачи састав до сада. То потврђује и изузетно вредна збирка слика које су нам остале. Различитост сензибилитета, поетика и ликовног израза чине овогодишњу продукцију најбољом до сада – прича нам у Грабовцу Ненад Јеро Раденковић, песник и вајар из Звечана, један од важних учесника и организатора „Соколице” свих ових година. – Пратећи садржај била је изложба цитата Тако су говорили наши преци, коју смо као дар добили од Српског националног вијећа Црне Горе, наших старих пријатеља. Оставила је изузетан утисак на организаторе и на посетиоце. Круна свега, наравно, било је песничко вече подно манастира Бањска...
Никада ова манифестација није прекидана, чак ни у августу 1999. године, непосредно после бомбардовања Србије. По Кумановском споразуму, српска војска се повукла из покрајине, KFOR је преузео одговорност за безбедност на том простору. Велики број Срба јужно од Ибра, спасавајући голе животе, морао је у збег. Мислило се да на песничке сусрете нико неће доћи. Ипак, на Велику Госпојину, 28. августа, у Митровици се појавила песничка чета мала али одабрана. Овде не заборављају та имена: Слободан Ракитић, Мома Димић, Адам Пуслојић, Душка Врховац, Предраг Богдановић Ци и Јоан Флора. Поезију су беседили у непосредној близини чувеног моста на Ибру. Нарочито су дирљива сећања на храброст и непосредност румунског песника Јоана Флоре, који је са Србима био кад је најтеже. Памте се и многе песничке беседе одржане овде, а она коју је 1998. изговорила песникиња Даринка Јеврић сматра се готово пророчком.
– Имао сам привилегију да од самог оснивања будем део ових окупљања – прича нам угледни песник Милан Михајловић, који ове године навршава три деценије свог сталног присуства у српској књижевности и култури, посебно на Косову. – Богатији сам за сусретања и прожимања са важним српским уметницима, попут Милића од Мачве, Душана Станића, Мише Вемића, Ђорђа Станића, Јагоде Живадиновић, Ратка Јанковића, Моме Димића, Слободана Ракитића, Даринке Јеврић, Рајка Петрова Нога, Ђорђа Сладоја, Добрице Ерића, Ивана Негришорца, Верољуба Вукашиновића, Матије Бећковића... Преостали српски народ на Косову, пре свега у Звечану и Косовској Митровици, још памти концерте Јадранке Јовановић, Снежане Берић, Николе Рацкова, Оливера Њега, браће Теофиловић, Бојане и Николе Пековић, Светлане Стевић... Жељно су чекана та наша госпојинска окупљања.
ПОЉЕ КАО НИЈЕДНО
Овогодишње песничко окупљање у оквиру „Соколице” било је у Бањској, 27. августа, уочи Велике Госпојине. Само три дана пре тога арбанашки такозвани Апелациони суд у Приштини потврдио је сумануту пресуду против Ивана Тодосијевића, председника општине Звечан и једног од домаћина манифестације „Соколица”. Тодосијевић је претходно првостепено осуђен на две године робије због изјаве дате 2019, на 20. годишњицу бомбардовања Срба, да је непосредни повод за агресију Североатлантског пакта, „случај Рачак”, напросто намештен, измишљен. То данас сви знају, случај је потпуно раскринкан чак и у хашким псеудосудским процедурама, директно преношеним на телевизији. Скандалозна пресуда унела је велико узнемирење међу Србе на Косову. Домаћин је нашао начина да поздрави госте, али те вечери није био са њима. Срби на северу Косова, прекаљени недаћама, чим се међусобно згледају знају какве мере треба предузети. И предострожност и готовост овде се подижу брзо, без наклапања, са смртном озбиљношћу.
А песничко вече текло је лепо, дирљиво, на високој разини. Милан Михајловић: – Васко Попа је пре пола века, у Усправној земљи, ово описао: „Поље као ниједно Над њим небо / Под њим небо”. И мој најјачи утисак са овогодишње манифестације је то што сам срцем тог Поља, заједно са овдашњим преосталим српским културним прегаоцима (Браниславом Илићем, Ненадом Јером Раденковићем, Ратком Поповићем, Живојином Ракочевићем, Видосавом Арсенијевић, Јеленом Никић), могао да добродошлицу искажем академику Матији Бећковићу, овогодишњем добитнику „Песничког успенија”, доброћудном Гламочанину Душку Бабићу, сјајном песнику и управнику Српске књижевне задруге, јадарском и српском песничком драгуљу Браниславу Матићу, врлим људима и поетама Славици Пејовић и Мају Даниловићу, као и свим осталим учесницима, сликарима и песницима, који се у Звечану, Бањској, Косовској Митровици, Лепосавићу, Зубином Потоку, светој Грачаници, осећају као код куће. Јер ово је у ствари и њихова кућа, праг-поље од искона, као и свима нама који их дочекујемо. – Некога су једном питали: да ли је Косово најскупља српска реч? Он је рекао да није, будућност је најскупља српска реч. За Србе, Косово је најскупља реч, а будућност је за све људе, па и за нас, важна. Међутим, као што видите, како време пролази, реч Косово све више поскупљује и данас нема никога на свету ко не зна за ту реч. Косово је све скупља и скупља српска реч. Оно унутрашње Косово је много веће од овог стварног, спољашњег, и оно је свуда где има нашег народа – рекао је Матија Бећковић у Бањској. – Дошао сам да покажем колико је Косово важно, колико за Косово ништа не сме да буде тешко, колико још има простора да се ћерамо око Косова! Косово је данас још скупља српска реч него што је то била онда. Ко би рекао да ће у нашем веку оно достићи такву славу. Разуме се, дочекаћемо ми његову слободу, јер оно ипак, на крају крајева, зависи од нас и ако буде нас биће Косова. Неко је поклонио нешто што није његово, и они, уместо да му кажу „дао си нешто што није твоје”, траже од нас да ми то признамо и да кажемо да то није наше.
ОСОКОЉЕНИ СОКОЛИЦОМ
– Песници су пробуђен глас свог народа и иду испред времена – вели нам Видосава Арсенијевић, српска песникиња са Косова, прошлогодишња добитница „Песничког успенија”. – Ево, вечерас, уочи празника Успенија Пресвете Богородице, тако јасно се осетила та узвишена стварност, као и енергија непробојног јединства између оних који су говорили и оних који су дошли да чују живу реч. Тај дух заједнице одбраниће наш народ и његову посебност, надјачати сваку сумњу и маловерје. Живим овде и знам: на муци се познају јунаци. Што су околности теже, ближи смо вери и оданији истини.
На Велику Госпојину група песника приспелих из централне Србије ходи у манастир Соколицу, на поклоњење знаменитој Богородици Соколичкој, „византијској икони преточеној у бели мрамор”. Иако тешка 450 килограма, ова култна и чудотворна скулптура путовала је по свету, била излагана у Метрополитен музеју у Њујорку (на изложби Византија: вера и снага 1261–1557. године, 2004) и Народном музеју у Београду. Сматрана се да је клесана у првој половини XIV века, али се не зна одакле је доспела у Соколицу. По легенди, сама је долетела, чудом, неки кажу из Бањске, да би избегла агарјанску похару.
Пут од Звечана, узан, асфалтни, води увис, ка оном брду на којем су се од вајкада гнездили соколови, па отуд име и њему и манастиру. Са нама су Душко Бабић, Братислав Милановић, Бранислав Матић, Видак Масловарић, Мајо Даниловић, Славица Пејовић, Раденко Бјелановић, Милан Михајловић... Како се приближавамо манастиру, гужва је све већа, пробија се све теже. Чини се да се хиљаде људи данас сјатило ту. Међу њима су десетине и десетине младих парова са по троје-четворо деце. Двоје у наручју, двоје за руку, лепи и насмешени, умивени, испеглани, зачешљани, шире из себе неко радосно смирење и пуноту. Призор дубок и дирљив: силе вере и живота расцветавају се пред нашим очима као крстолики крин, као проклетијска пркосница (draba bertiscea). Кажу нам сапутници овдашњи да је прираштај Срба на Косову и Метохији последњих година већи од арбанашког и далеко највећи међу Србима. Да се постиде размажени и себични, наоружани бумеранзима приземних рачуница и лажних слобода, слепи поборници свакојаких скакаоница у плићак. Ти старци, омладинци, деца стрпљиво стоје у дугачком реду и чекају да ступе пред Богородицу, после и да целивају десницу мати Макарије, да не оду без благослова. Они знају да разликују битно од небитног, што је предворје мудрости.
После, у Грабовцу, пред растанак, Јеро:
– Услови у којима живимо и радимо на Косову и Метохији су тешки. Нама на северу покрајне за нијансу је лакше него браћи јужно од Ибра. О бављењу културом да и не говорим. Није могуће изразити се креативно и родољубиво колико бисмо желели. Претње отворене и скривене, оспоравања, страх од изговорене речи... Овде се боље него игде види да је дубљи смисао нашег бављења културом заправо борба за опстанак и очување идентитета.
ГЛАВНИ ЗАДАТАК САДА
Друмом ка северу. Србовац, Лозиште, Вуча, Сочаница, Кутиње, Лепосавић, Горњи Крњин, Дрен, Доњи Крњин, Лешак, Белуће, Јариње... На свакој бандери српска застава, у сваком селу ћирилица, више нових православних храмова. Ово су чисто српска места и другачије се дише. Искусније око опазиће између Сочанице и Кутиња, преко Ибра, војну базу „Nothing Hill”. Сетиће се „наших западних пријатеља”, колико да не заборави да се налази на окупираној територији, где су згажени међународно право и мировни споразуми. Између Јариња и Плавкова: прелаз. По „Бриселском споразуму”. Интегрисани. Арбанашка полиција и царина, па српска. Тобоже заједно. Једно од пет дугмади које су умишљени колонијални господари инсталирали на српским просторима за брзо покретање нових сукоба. По потреби. Довољно је, на пример, да укину прелажење са српским личним картама или српским регистарским таблицама.
– Моји утисци су различити, помешани. С једне стране, то је за мене била радост и духовни поклон, путовање које је, и пре него што је почело, изазвало у мени много емоција. С друге стране, ова радост носила је у себи неку посебну тугу, чије узроке не треба посебно објашњавати. Сама манифестација имала је у себи велики емотивни набој: петнаестак српских песника, из различитих крајева читали су скоро исту песму – песму косовске туге, страха и наде. Вечера која је затим уследила, била је права трпеза љубави и духовног заједништва. Свему је додатну лепоту дала чињеница да смо тамо били на дан Успења Пресвете Богородице и да смо посетили манастире Бањску и Соколицу, велике светиње – каже Душко Бабић, одлични песник, темељни научник. – У оваквим околностима култура добија посебну тежину у нашим настојањима да помогнемо нашој окупираној браћи на Косову и Метохији. Помажући њима, помажемо и себи и свима нама: чувамо свест о важности Косова у нашем постанку, колективном памћењу и бићу. Косовском земљом је вековима господарио туђин, али је у душама наших предака увек припадала нама. У томе тренутно видим главни задатак не само наше државне политике, него и наше културе, у свим областима. Ту врсту повезивања нико не може да нам забрани, за њу не постоје границе.
***
Учесници ликовне колоније
На овогодишњој ликовној колонији учествовали су уметници Жељан Павић, Ђорђе Станић, Драган Тасић, Миленка Павловић, Тања Старчевић, Владета Делетић, Јелена Бадњевац Ристић, Есма Сабић, Бранислав Бане Илић, Драгослав Божовић, Ненад Јеро Раденковић, Иван Гаљак, Милинко Ристовић, Оливера Протић, Горан Михајловић, Мирослав Савелић, Дејан Миливојевић, Емилија Јорданов, Ратко Јанковић, Зорица Ђорђевић, Марко Илић, Ирина Черњавски Шантрић, Миомир Вемић. Добитник „Повеље Светог Луке” за 2021. је Јелена Бадњевац Ристић, сликарка из Панчева.
***
Песничко успеније
Награди „Песничко успеније” кумовао је Мома Димић, сада почивши, који је био и њен први добитник, године 2000. Потом су ову награду добијали: Ратко Поповић (2001), Слободан Ракитић (2002), Мирко Жарић (2003), Рајко Петров Ного (2004), Радослав Златановић (2005), Адам Пуслојић (2006), Душка Врховац (2007), Драгомир Брајковић (2008), Добрица Ерић (2009), Драгомир Костић (2010), Предраг Богдановић Ци (2011), Славомир Гвозденовић (2012), Ђорђо Сладоје (2013), Горан Ђорђевић (2014), Петар Пајић (2015), Милан Михајловић (2016), Радомир Уљаревић (2017), Миомир Јовановић (2018), Верољуб Вукашиновић (2019), Видосава Арсенијевић (2020), Матија Бећковић (2021).
***
Повеље
Од 2003. до 2017. на манифестацији „Соколица” додељиване су „Песничке повеље” за допринос обједињавању свесрпског културног простора, када је то обустављено због финансијских проблема. Добитници су били: Јованка Стојчиновић из Добоја (2003), Радомир Стојановић из Приштине (2004), Иван Негришорац из Новог Сада (2005), Ранко Ђиновић из Ђаковице (2007; 2006. награда није додељена), Милица Јефтимијевић Лилић из Приштине (2008), Даринка Вучинић из Приштине (2009), Верослава Јовановић из Трстеника (2010), Момир Војводић из Подгорице (2011), проф. др Даница Андрејевић из Трстеника (2012), Милица Бакрач из Никшића (2013), Душко Петровић из Београда (2014), Миомир Јовановић из Косовске Митровице (2015), Голуб Јашовић из Пећи (2016), Момир Драгићевић из Крушевца (2017).
Пред собом видиш храм, сјаји. Златан, неболепан, једнобродан, са куполом над наосом и два моћна звоника на западном прочељу. Краљевско приношење Богу. Бањска, Милутинова гробна црква, круна свих његових задужбина. Около су зидине са кулама и капијом на каквој се смео чекати владар. Чује се пој хора и копите по камену, звецкање оклопа и ланаца.
У „малену Бањску”, место епског Бановић Страхиње, место које је за своје предвечно коначиште изабрао један од кључних владара српског средњовековља, сада нас доводи Песничко успеније у оквиру Међународне културне манифестације „Соколица 2021”.
Организационог одбора), ликовним уметником Браниславом Илићем и песником Миланом Михајловићем, 24. августа 1997. одржана је прва Међународна културна манифестација „Соколица”. Од почетка она, седмодневна, има у свом окриљу ликовну колонију и песничке сусрете. Подржавају је држава Србија, општина Звечан, културне и уметничке организације... Учеснике прве ликовне колоније предводио је Милић од Мачве. Књижевни сусрети почели су као „Песнички маратон” (са чак 67 учесника), касније постали „Госпојински сусрет песника”, јер су увек одржавани уочи или на сам празник Успенија Пресвете Богородице (Велику Госпојину), 28. августа. Убрзо су установљена песничка признања, међу којима је најзначајније „Песничко успеније”. Од пре неколико година додељује се и престижно сликарско признање „Повеља Светог 
Луке”. Ако погледате списак добитника „Песничког успенија”, од Моме Димића (2000) до Матије Бећковића (2021), биће вам јасан и значај наше манифестације на српској културној мапи. Од 2001. до 2012. додељивана је и „Повеља за песничку беседу”, а од 2003. до 2017. „Песничка повеља”за нарочит допринос обједињавању свесрпског културног простора.
– На овогодишњој ликовној колонији имали смо засигурно најјачи састав до сада. То потврђује и изузетно вредна збирка слика које су нам остале. Различитост сензибилитета, поетика и ликовног израза чине овогодишњу продукцију најбољом до сада – прича нам у Грабовцу Ненад Јеро Раденковић, песник и вајар из Звечана, један од важних учесника и организатора „Соколице” свих ових година. – Пратећи садржај била је изложба цитата Тако су говорили наши преци, коју смо као дар добили од Српског националног вијећа Црне Горе, наших старих пријатеља. Оставила је изузетан утисак на организаторе и на посетиоце. Круна свега, наравно, било је песничко вече подно манастира Бањска...
Богдановић Ци и Јоан Флора. Поезију су беседили у непосредној близини чувеног моста на Ибру. Нарочито су дирљива сећања на храброст и непосредност румунског песника Јоана Флоре, који је са Србима био кад је најтеже. Памте се и многе песничке беседе одржане овде, а она коју је 1998. изговорила песникиња Даринка Јеврић сматра се готово пророчком. 
Овогодишње песничко окупљање у оквиру „Соколице” било је у Бањској, 27. августа, уочи Велике Госпојине. Само три дана пре тога арбанашки такозвани Апелациони суд у Приштини потврдио је сумануту пресуду против Ивана Тодосијевића, председника општине Звечан и једног од домаћина манифестације „Соколица”. Тодосијевић је претходно првостепено осуђен на две године робије због изјаве дате 2019, на 20. годишњицу бомбардовања Срба, да је непосредни повод за агресију Североатлантског пакта, „случај Рачак”, напросто намештен, измишљен. То данас сви знају, случај је потпуно раскринкан чак и у хашким псеудосудским процедурама, директно преношеним на телевизији. Скандалозна пресуда унела је велико узнемирење међу Србе на Косову. Домаћин је нашао начина да поздрави госте, али те вечери није био са њима. Срби на северу Косова, прекаљени недаћама, чим се међусобно згледају знају какве мере треба предузети. И предострожност и готовост овде се подижу брзо, без наклапања, са смртном озбиљношћу.
– Васко Попа је пре пола века, у Усправној земљи, ово описао: „Поље као ниједно Над њим небо / Под њим небо”. И мој најјачи утисак са овогодишње манифестације је то што сам срцем тог Поља, заједно са овдашњим преосталим српским културним прегаоцима (Браниславом Илићем, Ненадом Јером Раденковићем, Ратком Поповићем, Живојином Ракочевићем, Видосавом Арсенијевић, Јеленом Никић), могао да добродошлицу искажем академику Матији Бећковићу, овогодишњем добитнику „Песничког успенија”, доброћудном Гламочанину Душку Бабићу, сјајном песнику и управнику Српске књижевне задруге, јадарском и српском песничком драгуљу Браниславу Матићу, врлим људима и поетама Славици Пејовић и Мају Даниловићу, као и свим осталим учесницима, сликарима и песницима, који се у Звечану, Бањској, Косовској Митровици, Лепосавићу, Зубином Потоку, светој Грачаници, осећају као код куће. Јер ово је у ствари и њихова кућа, праг-поље од искона, као и свима нама који их дочекујемо.
– Некога су једном питали: да ли је Косово најскупља српска реч? Он је рекао да није, будућност је најскупља српска реч. За Србе, Косово је најскупља реч, а будућност је за све људе, па и за нас, важна. Међутим, као што видите, како време пролази, реч Косово све више поскупљује и данас нема никога на свету ко не зна за ту реч. Косово је све скупља и скупља српска реч. Оно унутрашње Косово је много веће од овог стварног, спољашњег, и оно је свуда где има нашег народа – рекао је Матија Бећковић у Бањској. – Дошао сам да покажем колико је Косово важно, колико за Косово ништа не сме да буде тешко, колико још има простора да се ћерамо око Косова! Косово је данас још скупља српска реч него што је то била онда. Ко би рекао да ће у нашем веку оно достићи такву славу. Разуме се, дочекаћемо ми његову слободу, јер оно ипак, на крају крајева, зависи од нас и ако буде нас биће Косова. Неко је поклонио нешто што није његово, и они, уместо да му кажу „дао си нешто што није твоје”, траже од нас да ми то признамо и да кажемо да то није наше. 
– Песници су пробуђен глас свог народа и иду испред времена – вели нам Видосава Арсенијевић, српска песникиња са Косова, прошлогодишња добитница „Песничког успенија”. – Ево, вечерас, уочи празника Успенија Пресвете Богородице, тако јасно се осетила та узвишена стварност, као и енергија непробојног јединства између оних који су говорили и оних који су дошли да чују живу реч. Тај дух заједнице одбраниће наш народ и његову посебност, надјачати сваку сумњу и маловерје. Живим овде и знам: на муци се познају јунаци. Што су околности теже, ближи смо вери и оданији истини. 
манастиру, гужва је све већа, пробија се све теже. Чини се да се хиљаде људи данас сјатило ту. Међу њима су десетине и десетине младих парова са по троје-четворо деце. Двоје у наручју, двоје за руку, лепи и насмешени, умивени, испеглани, зачешљани, шире из себе неко радосно смирење и пуноту. Призор дубок и дирљив: силе вере и живота расцветавају се пред нашим очима као крстолики крин, као проклетијска пркосница (draba bertiscea). Кажу нам сапутници овдашњи да је прираштај Срба на Косову и Метохији последњих година већи од арбанашког и далеко највећи међу Србима. Да се постиде размажени и себични, наоружани бумеранзима приземних рачуница и лажних слобода, слепи поборници свакојаких скакаоница у плићак. Ти старци, омладинци, деца стрпљиво стоје у дугачком реду и чекају да ступе пред Богородицу, после и да целивају десницу мати Макарије, да не оду без благослова. Они знају да разликују битно од небитног, што је предворје мудрости.
Друмом ка северу. Србовац, Лозиште, Вуча, Сочаница, Кутиње, Лепосавић, Горњи Крњин, Дрен, Доњи Крњин, Лешак, Белуће, Јариње... На свакој бандери српска застава, у сваком селу ћирилица, више нових православних храмова. Ово су чисто српска места и другачије се дише. Искусније око опазиће између Сочанице и Кутиња, преко Ибра, војну базу „Nothing Hill”. Сетиће се „наших западних пријатеља”, колико да не заборави да се налази на окупираној територији, где су згажени међународно право и мировни споразуми. Између Јариња и Плавкова: прелаз. По „Бриселском споразуму”. Интегрисани. Арбанашка полиција и царина, па српска. Тобоже заједно. Једно од пет дугмади које су умишљени колонијални господари инсталирали на српским просторима за брзо покретање нових сукоба. По потреби. Довољно је, на пример, да укину прелажење са српским личним картама или српским регистарским таблицама.
